Ja sam Andrea i imam 28 godina. Ovo je priča o mojoj najboljoj prijateljici. Odnosno sada bivšoj prijateljici nakon svega što mi je napravila. Znači znale smo se cijeli život i sve smo znali jedna o drugoj. Znači best best frendice. Sve do tog mucnog dana kada me nije pozvala na svoju svadbu iz jednog katasrofalnog razloga.
Neću ulaziti u našu povijest samo ću ispričati što mi je napravila i na koji način. Znači prvo me nije uzela za kumu nego jednu drugu našu frendicu, ali rekla sam ok. To ne znači ništa o našem prijateljstvu. Družimo se svaki dan to mi je potvrda da smo si jako dobre. I prije svadbe pomagala sam joj za sve. Ne samo to nego je vozila na isprobavanje vjenčanica, traženje torte, ma sve kaj je potrebno za svadbu. To smo tjednima obilazile. I to svaki dan. Čak sam neke svoje stvari zapostavila da bi njoj pomogla. I sve je bilo normalno i družile smo se kao i inače. Došlo je par dana do svadbe i kaže mi ona da ne bi htjela da dođem. Mislila sam si neka zezacija. I to mi je još preko telefona javila, a ne da se nađemo na kavi. I da ona želi da ja ne dođem. Ptala sam je prvo da li je neka zezancija i kaže ona ne. Pitam je za razlog. I pazite sad. Da je ona primjetila da njezin dečko previše gleda u mene i da bi htjela na svadbi da ona bude u prvom planu. Kao prvo taj dečko se meni uopće ne sviđa, a kao drugo si mislim što se ženiš kad gleda druge žene.
Mislim u ovoj priči sam ja, ali to nije bitno. Ako gleda druge žene onda ne želi nju. Kak da joj to kažem? Pa poludila bi ona još više. A ja sam poludila jer me nije pozvala na svadbu makar me tjednima iskorištavala za sve pripreme. A znala je na kraju da me neće ni pozvati. Užas. Takvo razočaranje sam doživjela da sam plakala tjedan dana. Stravično poniženje. Nitko me nije toliko povrijedio kao ona jer je to došlo od najbolje prijateljice.Ne ljutim se više na nju, ali nikad joj to nisam oprostila niti neću.
Nema komentara:
Objavi komentar