Prije par dana išao sam do svoje djevojke i nekih 100 metara od njene kuće ima jedan veći market. Bacim pogled i vidim jako starog čovjeka kojeg, čini mi se, i vjetar može lahko da otpuše. Nosio je kese i stalno zastajao. Potrčim prema njemu i upitam ga za pomoć, a on me pogleda čudno i nakon par trenutaka reče mi kako je upravo ostao u šoku.
Počeo je da mi priča kako skoro svaka dva dana ide u taj market, ali kako nikada niko od ljudi nije prišao i ponudio pomoć, i kako sada ne može da povjeruje da sam mu prišao i ponudio se da ponesem njegove kese do kuće. Ponio sam sve kese koje je imao sa sobom i bile su poprilično teške. Hodali smo tako do njegove kuće. Neću nikada moći da zaboravim koliko mi se djed zahvaljivao na pomoći, a pomoći mu bila je sitnica za mene.
Usput mi je pričao o svojoj porodici. Kaže kako mu je žena umrla na rukama, i kako mu djeca ne dolaze već par godina. Živi sam i jako mu je teško. Od tog dana, svaki
sam prolazio u isto vrijeme pored tog marketa s izgovorom kako sam krenuo kod djevojke. Ustvari išao sam kako bih njemu pomagao.
Nema komentara:
Objavi komentar