Moja sestra je jedno sebično đubre. Živim sa roditeljima, studiram, jedva sastavljamo kraj sa krajem. Ona ima ogromnu platu, muža, luksuzno sređenu kuću…. I troje male djece. Ta djeca su strašno nevaspitana i bezobrazna, volim ih, ali tako je.
Najgore je to što ih sestra stalno dovodi kod nas na čuvanje, i njen muž me odmeravao vise puta dok nisam shvatila da je to zaista dobra ideja da zagorcam sestrin napucani život… sestrin muz ujutru dodje da nam ostavi decu, uvece se vrati po njih, ja sam ga docekala u bade mantilu slagala sam ga da su deca gore na sprati kad smo otisli na sprat skinula sam se gola pred njim on je pitao sta to radis da li si normalna rekla sam da jesam i da cu mu pruzitti nezaboravno vece… tako je i bilo, vezao se za mene… cesto bi me zvao da pita kako su deca, trazio je dobra izgovor da bi bio sa mnom u kontaktu… iako ima novca ne želi unajmi dadilju.
Ne samo da gubimo živce zbog njih, nego su još i deca razmažena, žele od nas skupe igračke, slatkiše, milion gluposti koje im mi ne možemo priuštiti. A sestra, ne samo da ne zna to da ceni, nego se još i žali kako ništa nismo uradili za nju i njenu decu. Ne znam koliko ću još izdržati da se ne posvađam sa njom i da rasturim njen usrani brak…
Nema komentara:
Objavi komentar