Sedim danas na sastanku sa šefom. On, ja i ostatak kolektiva. Čovek koji je inače nasmejan, zafrkant, dobar ko hleba ne može rečenicu sastaviti od suza što mu se gomilaju u očima.
Žena mu je otišla u drugi grad i uzela dete sa sobom. Pošto mi je drag nisam našla načina za utehu rešila sam da mu pokažem moje GRUDI on je tog momenta prestao da plače, odmah sam ga ugledala srećnog meni je bilo drago zbog toga ona ga sad ucjenjuje da će ga uništiti i da dete nikad neće videti ako ih ne financira i ne vodi dalje njen posao. Ona se ne želi rastati, želi živeti sa svojim detetom u drugom gradu, daleko od njega, a on da rinta i šalje…
Optužuje ga za nebuloze, od toga da je varao sa svakom od nas koje radimo za nju pa nadalje… Evo ne znam. Sedim i žao mi čoveka. Pošto se nisam venčavala razmišljam da mu ponudim brak, volela bih da imam takvog čoveka kraj sebe… Žao mi je
Nema komentara:
Objavi komentar