Neki dan idem ja na stanicu gde se čeka gradski prevoz. Vidim tu je već petnaestak ljudi, okrenem se samo tren da vidim ide li autobus neki i u tom momentu zapnem o neku rupčagu i padnem celom težinom na beton.
Da stvar bude još gora trudnica sam u 7 mesecu i stomak mi se baš vidi. Znate kako su ljudi reagovali? Jedan mladić koji je pričao na telefon sa nekim, preneo je tom nekome ovako, citiram ,,Evo upravo ispred mene pade neka devojka, haha.”, ali ne, nije mi pomogao da ustanem. Drugi koji me je video je neki deda koji je stajao sa svojom unukom, samo me bledo pogleda i prevrne očima, kao u fazonu – Bože me sačuvaj kako je ova pala- . Ostale ljude ne bih da komentarišem, a kao što rekoh bilo ih je oko petnaestak. Niko živ nije prišao u pomoć da mi pruži ruku da ustanem.
Jedva sam smogla snage i ustala se nekako, kolena krvavih i dlanova. Sreća, stomak nije povredjen. Beba je uredu. Ostalo mi u glavi samo, kakvih neljudi ima na ovom svetu, pa to ti je.
Nema komentara:
Objavi komentar