Vec u ranom detinjstvu pokazivao je veliko interesovanje za automobilima i motorima. Sva deca su se igrala s klikerima, trčala za loptom, a on je voleo samo autiće, čak je obožavao i da gleda kako prolaze razna kola putem i naravno da je znao za svaki koje je marke, tip, kubikaža i sve ostale najsitnije detalje. Prva simpatija mu je bio porsche, i kako drugo nego crveni. Dok je otac vozio, gledao je kako on to radi i upijao i najmanje detalje, a onda je sa 12 već tražio da ga tata uči da vozi.
Voznja koju će uvek pamtiti desila se sa samo njegovih dvanaest godina i iako je vozio ford fiestu a ne neki auto o kojem mašta, tih dana nije skidao osmeh sa lica i živio je za sledeću vožnju. Vremenom je počeo da vozi i druga auta i ta pasija je stalno raslai sa nepunih osamnaest godina prijavio se da ne znaju roditelji na ulične trke.Stariji su mu govorili da je veoma talentovan i da će postati šampion ako bude se trudio i slušao njih. Radio je već kao srednjoškolac u servisu kod bivšeg trkačkog asa i pomagao i svakim danom napredovao. Ostvarila mu se i ta želja da se vozi carrerom.
Devojke su uvek bile tu oko opasnih momaka, jer još od vajkada zgodne i lepe su volele da budu vidjene u lepim i brzim kolima ili motorima u kratkim šorcićima. Jedna od takvih mu je pomračila um i često je gubio kontrolu pred njom dokazajući se i vozio i preko limita, a ona kao i sve samo je marila za to da bude vidjena u gradu. Posle jedne trke s društvom ju je video u zagrljaju suparnika iz takmičenja i to ga je razbesnilo toliko da je prvi put se napio i u poginuo vozeći 220km/h.
Nema komentara:
Objavi komentar