Svih ovih proteklih godina posmatrala sam muškarce i žene…uvek sam sebi postavljala isto pitanje: Kako to, da se većina brakova sklapa u sredinama gde su ti muškarci i te žene prinuđeni da žive zajedno?
Ne znači li to da nisu u pitanju nikakve posebne privlačnosti, osim najobičnijeg golog nagona i to što su jedni drugima pri ruci?
Dirigent se ženi pevačicom ili balerinom, režiser glumicom, političar novinarkom koja prisustvuje sednicama…
Koliko je brakova među prosvetnim radnicima zaposlenim pod istim krovom, među studentima istog ili obližnjeg fakulteta, brakova sklopljenih od službenika istog poduzeća, čak i među onima koji su svakodnevno putovali istim vlakom od kuće do posla!
Zašto ljudi ne biraju, zašto ljudi prihvate ono što im je nadomak ruke? To nije ljubav. Izvanredne ljubavi, mahom su plod izvanrednog slučaja: ljetovanja, putovanja, neki daleki grad, neka srećna okolnost koja spaja dve duše. Zar ne? Istina leži u “raspolovljenim orasima”. Drugu polovinu, nije lako naći. Oči ne vide dobro, samo srce vidi.
To je ljubav.
Nema komentara:
Objavi komentar